Log in
Podeli ovaj link putem:
Ili kopiraj link:
Najčešća pitanja roditelja
- Možete, ukoliko:
- Želite da se svako dete u školi oseća prihvaćeno i bezbedno;
- Smatrate da Vaše dete treba da ide u savremenu školu, gde se poštuju njegova ličnost, mogućnosti, interesovanja, poreklo, porodica i sredina iz koje dolazi;
- Želite da Vas pitaju za mišljenje o tome šta treba promeniti u obrazovanju i da to mišljenje uvaže;
- Smatrate da prosvetni radnici i roditelji mogu zajedno da reaguju i utiču na promene u obrazovanju;
- Mislite da deca sa nekim vidom razvojne smetnje (fizičke, mentalne itd.), opterećena siromaštvom, kulturološki različita (jezik, religija itd.) treba da idu u isto odeljenje zajedno sa svojim vršnjacima;
- Želite da se borite da sva deca ostvare svoje pravo da se obrazuju i za njihova ostala prava tokom obrazovanja;
- Smatrate da svako u sistemu obrazovanja treba da bude odgovoran za svoj rad;
- Želite da vidite suštinske promene u Vašoj lokalnoj zajednici.
Postanite član NARNS-a popunjavanjem pristupnog formulara. Prijavite se ovde »
Članstvo je besplatno, a prijavom dobijate mogućnost da steknete nova znanja i uvide o obrazovanju 21. veka, uključujući domaća i istraživanja stranih autora u oblasti obrazovanja, priliku da se informišete o tome šta rade drugi učesnici u procesu obrazovanja, uspostavite saradnju, razmenite mišljenja, nedoumice i ideje (forumi), postavite pitanja obrazovnim stručnjacima, pokrenete zajedničke akcije i projekte i zajednički konkurišete za sredstva kod donatora.
Vaša dilema je jedna od najčešćih dilema roditelja čija deca polaze u školu.
Sa jedne strane roditelji se plaše da će, ukoliko budu učili sa detetom, detetu uskratiti mogućnost da bude samostalno i da uči samostalno, a sa druge strane se plaše da će ukoliko ne uče sa detetom ispasti „loši roditelji” koji zanemaruju dete i uskraćuju mu pomoć koju će sigurno druga deca dobiti od svojih roditelja.
U mlađim razredima osnovne škole podrška roditelja procesu učenja treba da se sastoji u tome da se pomogne i da se podrži dete u aktivnostima koje još uvek ne može samostalno da obavlja, budući da neke od sposobnosti i veština potrebnih za te aktivnosti nisu još razvijene. Roditelj treba da pomogne detetu da planira vreme za učenje, da organizuje proces učenja, da razvije strategije uspešnog učenja, da ga podstakne da koristi različite resurse za učenje, da ga podstakne da razmišlja o primenjivosti sadržaja koji se uči i sl. Vaša pomoć može da se sastoji u tome da se trudite da uvek uči u određeno vreme, da ima dovoljno vremena za učenje i da prostor u kojem uči bude što manje ometajući. Sasvim je u redu i da ga „preslišate” pošto na taj način vežba da prezentuje ono što je naučeno, a kroz vaša dodatna pitanja bolje razume ono što je naučio.
Na taj način podrška roditelja nije fokusirana isključivo na konkretne sadržaje učenja, već je usmerena na sam proces učenja. Dete uz pomoć roditelja treba da „nauči da uči”, da razume smisao učenja i iako mu pomognete u tome, videćete kako će se potreba za vašom pomoći smanjivati tokom vremena. Paradoksalno zvuči, ali što mu više ovakve podrške dajete, to će se dečija samostalnost sve više razvijati.
Sa jedne strane roditelji se plaše da će, ukoliko budu učili sa detetom, detetu uskratiti mogućnost da bude samostalno i da uči samostalno, a sa druge strane se plaše da će ukoliko ne uče sa detetom ispasti „loši roditelji” koji zanemaruju dete i uskraćuju mu pomoć koju će sigurno druga deca dobiti od svojih roditelja.
U mlađim razredima osnovne škole podrška roditelja procesu učenja treba da se sastoji u tome da se pomogne i da se podrži dete u aktivnostima koje još uvek ne može samostalno da obavlja, budući da neke od sposobnosti i veština potrebnih za te aktivnosti nisu još razvijene. Roditelj treba da pomogne detetu da planira vreme za učenje, da organizuje proces učenja, da razvije strategije uspešnog učenja, da ga podstakne da koristi različite resurse za učenje, da ga podstakne da razmišlja o primenjivosti sadržaja koji se uči i sl. Vaša pomoć može da se sastoji u tome da se trudite da uvek uči u određeno vreme, da ima dovoljno vremena za učenje i da prostor u kojem uči bude što manje ometajući. Sasvim je u redu i da ga „preslišate” pošto na taj način vežba da prezentuje ono što je naučeno, a kroz vaša dodatna pitanja bolje razume ono što je naučio.
Na taj način podrška roditelja nije fokusirana isključivo na konkretne sadržaje učenja, već je usmerena na sam proces učenja. Dete uz pomoć roditelja treba da „nauči da uči”, da razume smisao učenja i iako mu pomognete u tome, videćete kako će se potreba za vašom pomoći smanjivati tokom vremena. Paradoksalno zvuči, ali što mu više ovakve podrške dajete, to će se dečija samostalnost sve više razvijati.
Roditelji, i ne samo oni, često razmišljaju na ovakav način.
Prvo, pred problemima za koje se čini da ih je veoma teško rešiti, prirodno je da se vraćamo na rešenja za koja znamo da su bila dobra. Drugo, uvek se lakše snalazimo u situacijama koje, makar u načelu poznajemo, nego kad o njima nemamo nikakva znanja i iskustva. I najzad, prirodno je da ono što poznajemo doživljavamo kao vrednije nego ono što nam je strano.
Što se obrazovanja tiče, ipak, ma koliko prirodno, rešenje koje predlažete ne bi bilo dobro. Zašto? Ima mnoštvo razloga, ali ćemo navesti samo neke među onima koji su najznačajniji.
Obrazovanje se nikad ne odvija u vakumu i ne može se ni razumeti kao da je u vakumu. Ono nije samo sebi svrha i mnogo zavisi od prostora i vremena u kome se odvija i kome je namenjeno. U vremenu u kome živimo mnogo šta se iz osnova promenilo. Informatička revolucija kroz koju još uvek prolazimo i čije posledice još ne možemo u potpunosti ni da sagledamo, bitno je izmenila ulogu škole i smisao školskog učenja. Danas učimo decu koja o svetu znaju neuporedivo više i kojima su informacije o svetu neuporedivo bliže i dostupnije. Pošto ih već imaju ili do njih mogu (relativno) lako da dođu, informacije više nisu okosnica školskog učenja, a predavanje predmetnog gradiva više nije glavni posao nastavnika. U školi se danas ući kako se informacije i znanja koja se na njih oslanjaju povezuju, procenjuju i koriste.
Jedan deo nostalgije koju osećamo za nekadašnjom školom se odnosi na red i disciplinu koje su je krasile. I u tom pogledu su se stvari veoma promenile. Red i disciplina su često bivali začinjeni određenom količinom straha. U vreme dečijih prava i obrazovanja kao dela sveukupnog razvoja osobe, strah nije najpogodniji saveznik. Autoritet ne dolazi od same uloge nastavnika, već iz spremnosti i osposobljenosti nastavnika da sa učenicima ostvari podsticajnu razmenu i saradnju.
Najzad, uvek je važno čuvati i sačuvati ono najvrednije iz prošlih vremena i to ugrađivati u budućnost. Zato bi bilo dobro da, i kao društvo i kao stručni ili zainteresovani pojedinci, razgovetno prepoznamo šta je ono najvrednije što smo u svom obrazovanju imali i to sačuvamo.
A samo obrazovanje se i u ranijim vremenima stalno menjalo, bilo kroz velike reforme ili niz manjih pomaka.
Prvo, pred problemima za koje se čini da ih je veoma teško rešiti, prirodno je da se vraćamo na rešenja za koja znamo da su bila dobra. Drugo, uvek se lakše snalazimo u situacijama koje, makar u načelu poznajemo, nego kad o njima nemamo nikakva znanja i iskustva. I najzad, prirodno je da ono što poznajemo doživljavamo kao vrednije nego ono što nam je strano.
Što se obrazovanja tiče, ipak, ma koliko prirodno, rešenje koje predlažete ne bi bilo dobro. Zašto? Ima mnoštvo razloga, ali ćemo navesti samo neke među onima koji su najznačajniji.
Obrazovanje se nikad ne odvija u vakumu i ne može se ni razumeti kao da je u vakumu. Ono nije samo sebi svrha i mnogo zavisi od prostora i vremena u kome se odvija i kome je namenjeno. U vremenu u kome živimo mnogo šta se iz osnova promenilo. Informatička revolucija kroz koju još uvek prolazimo i čije posledice još ne možemo u potpunosti ni da sagledamo, bitno je izmenila ulogu škole i smisao školskog učenja. Danas učimo decu koja o svetu znaju neuporedivo više i kojima su informacije o svetu neuporedivo bliže i dostupnije. Pošto ih već imaju ili do njih mogu (relativno) lako da dođu, informacije više nisu okosnica školskog učenja, a predavanje predmetnog gradiva više nije glavni posao nastavnika. U školi se danas ući kako se informacije i znanja koja se na njih oslanjaju povezuju, procenjuju i koriste.
Jedan deo nostalgije koju osećamo za nekadašnjom školom se odnosi na red i disciplinu koje su je krasile. I u tom pogledu su se stvari veoma promenile. Red i disciplina su često bivali začinjeni određenom količinom straha. U vreme dečijih prava i obrazovanja kao dela sveukupnog razvoja osobe, strah nije najpogodniji saveznik. Autoritet ne dolazi od same uloge nastavnika, već iz spremnosti i osposobljenosti nastavnika da sa učenicima ostvari podsticajnu razmenu i saradnju.
Najzad, uvek je važno čuvati i sačuvati ono najvrednije iz prošlih vremena i to ugrađivati u budućnost. Zato bi bilo dobro da, i kao društvo i kao stručni ili zainteresovani pojedinci, razgovetno prepoznamo šta je ono najvrednije što smo u svom obrazovanju imali i to sačuvamo.
A samo obrazovanje se i u ranijim vremenima stalno menjalo, bilo kroz velike reforme ili niz manjih pomaka.
Zaista se često preteruje sa korišćenjem tuđica. Ima mnogo naših reči i izraza koji sasvim odgovaraju tim zvučnim stranim nazivima. Ne mora se npr. govoriti eksterna evaluacija kad naše reči spoljašnje vrednovanje kazuju isto.
Stvar, međutim, nije uvek tako jednostavna. Ne možemo ovde da navedemo sve primere, ali možemo da skrenemo pažnju da nije svaka upotreba stranih reči neopravdana i neumesna. Podsetimo da se, ne tako davno, školski predmet nije zvao geografija nego zemljopis, ni matematika nego račun.
Nisu to jedini primeri. Reči plan i program (koje, uzgred, ponekad i sami nastavnici pogrešno upotrebljavaju koristeći ih kao sinonime), tako odomaćene u svakodnevnom školskom govoru, uopšte nisu srpske reči, kao što srpske reči nisu ni nazivi velikog broja školskih predmeta.
U svetu se izuzetno brzo razvija nauka o obrazovanju, koja uspostavlja svoju terminologiju i čija se terminologija koristi na internacionalnom planu. Za jedan njen deo neće moći da se iznađu srpske reči, kao što se već desilo u nizu starijih nauka. Ali to ne znači da ne treba uložiti svaki napor da se, gde god je to moguće, pronađu i u javnom govoru, pisanom i usmenom, koriste srpske reči.
Mrzovolja koju nekad osećamo pred preteranom i nepotrebnom upotrebom stranih izraza ne bi nikako smela da bude razlog da zatvorimo oči i za njihovo značenje i smisao koji, u najvećem broju, označavaju ono što su potrebne i poželjne promene u kvalitetu našeg obrazovanja.
Stvar, međutim, nije uvek tako jednostavna. Ne možemo ovde da navedemo sve primere, ali možemo da skrenemo pažnju da nije svaka upotreba stranih reči neopravdana i neumesna. Podsetimo da se, ne tako davno, školski predmet nije zvao geografija nego zemljopis, ni matematika nego račun.
Nisu to jedini primeri. Reči plan i program (koje, uzgred, ponekad i sami nastavnici pogrešno upotrebljavaju koristeći ih kao sinonime), tako odomaćene u svakodnevnom školskom govoru, uopšte nisu srpske reči, kao što srpske reči nisu ni nazivi velikog broja školskih predmeta.
U svetu se izuzetno brzo razvija nauka o obrazovanju, koja uspostavlja svoju terminologiju i čija se terminologija koristi na internacionalnom planu. Za jedan njen deo neće moći da se iznađu srpske reči, kao što se već desilo u nizu starijih nauka. Ali to ne znači da ne treba uložiti svaki napor da se, gde god je to moguće, pronađu i u javnom govoru, pisanom i usmenom, koriste srpske reči.
Mrzovolja koju nekad osećamo pred preteranom i nepotrebnom upotrebom stranih izraza ne bi nikako smela da bude razlog da zatvorimo oči i za njihovo značenje i smisao koji, u najvećem broju, označavaju ono što su potrebne i poželjne promene u kvalitetu našeg obrazovanja.
Ovo je večita roditeljska dilema: Ako kaznim dete mogu da izazovem još veći otpor prema učenju, a ako ne odreagujem bojim se da ću poslati pogrešnu poruku da je u redu da se ne uči i da se dobije slaba ocena. Sledeća dilema je povezana sa prvom: Kako da pošaljem poruku da mi je važno da vidim da dete uči i trudi se, a da ga ne kažnjavam strogo zbog loše ocene? Postoji nekoliko koraka u rešavanju ovih dilema:
- Razgovor sa detetom o uzrocima neuspeha – važno je da sa detetom razgovarate i da vidite zbog čega je dobilo slabu ocenu, pošto od toga zavisi akcija koju ćete preduzeti: možda nije dovoljno učilo, možda mu je gradivo bilo preteško, možda nije bilo dovoljno fokusirano tokom testa, možda je brzalo sa odgovorima i sl.
- Sledeći korak je da se dogovorite o akciji koju treba preduzeti. Ukoliko nije razumelo određeno gradivo, dogovorićete se oko vrste pomoći koja mu je potrebna (dodatni časovi; tutor – odrasla osoba ili vršnjak; preslišavanje i propitivanje kod kuće i sl.); ukoliko nije dovoljno vremena provelo učeći, dogovorićete se oko vremena potrebnog za učenje; ukoliko vam kaže da ga nastavnik mrzi, razgovor usmerite na odgovornost deteta (Šta ti možeš da uradiš da budeš siguran da mu nećeš dati razloga da te negativno oceni?).
- Sledeći korak je jasno definisanje očekivanja i odgovornosti koju svako od vas ima u procesu poštovanja dogovora (npr. obaveza roditelja je da odvoji vreme za preslišavanje, a obaveza deteta je da više vremena posveti učenju, tj. onoliko vremena koliko je potrebno da dobro razume to o čemu je učilo).
- Na kraju je važno da jasno detetu predočite i posledice nepridržavanja dogovora (ako se ponovi slaba ocena, moraćeš da učiš više, a da se manje igraš/igraš igrice/družiš sa drugarima).
U pravu ste za brigu da se na ovaj način može stvoriti otpor prema učenju. Pogrešna je pretpostavka da ćemo dete dobro pripremiti za školu time što ga uvežbavamo školskim zadacima. Suština pripreme za školu je u razvijanju sklonosti za učenje koja se zasniva na radoznalosti, otvorenosti za nova iskustva, želji da se nešto istražuje, preuzimanju odgovornosti, sposobnosti odgađanja i saradnji sa drugima. Ovo se mnogo više postiže kroz igru, konkretne i praktične aktivnosti u kojima deca mogu da manipulišu predmetima i stvarima, preispituju svoje pretpostavke i istražuju različite načine izražavanja (crtežom, pokretom, glasom, simbolima…) u saradnji sa vršnjacima i odraslima. Ne čudi onda što su u jednom istraživanju sprovedenom u našim vrtićima mnoga deca, upravo kao vaša ćerka, rekla da su im radni listići dosadni i da ih rade samo zato što moraju. Šta raditi?
- Razgovarajte sa vaspitačicom i iznesite vašu zabrinutost. Upoznajte je sa vašim stavom da ne želite da dete primoravate da radi zadatke, ukažite da bi vam kao roditelju pomoglo razmatranje ovog pitanja i da biste voleli da o tome čujete mišljenja drugih roditelja i stručno mišljenje vaspitača da li je važno na tome insistirati;
- I/ili pokrenite ovu temu sa drugim roditeljima, pri susretu u vrtiću ili onima sa kojima imate i privatno kontakt, pa se zajedno obratite vaspitačici;
- Razgovarajte sa predstavnikom roditelja u Savetu roditelja iz vaše grupe. Tražite da Savet roditelja pokrene ovu temu i da za početak stručna služba informiše roditelje i vaspitače šta savremene teorijske postavke i istraživanja kažu šta je dobra priprema deteta za školu. To bi bio dobar osnov za zajedničko traženje odgovora na pitanje zašto se koriste radni listovi sa decom, kome i čemu je to zapravo od koristi i da li ih, koliko i kako treba koristiti.
Najčešća pitanja nastavnika
- Možete, ukoliko:
- Želite da se svako dete u školi oseća prihvaćeno i bezbedno;
- Smatrate da Vaše dete treba da ide u savremenu školu, gde se poštuju njegova ličnost, mogućnosti, interesovanja, poreklo, porodica i sredina iz koje dolazi;
- Želite da Vas pitaju za mišljenje o tome šta treba promeniti u obrazovanju i da to mišljenje uvaže;
- Smatrate da prosvetni radnici i roditelji mogu zajedno da reaguju i utiču na promene u obrazovanju;
- Mislite da deca sa nekim vidom razvojne smetnje (fizičke, mentalne itd.), opterećena siromaštvom, kulturološki različita (jezik, religija itd.) treba da idu u isto odeljenje zajedno sa svojim vršnjacima;
- Želite da se borite da sva deca ostvare svoje pravo da se obrazuju i za njihova ostala prava tokom obrazovanja;
- Smatrate da svako u sistemu obrazovanja treba da bude odgovoran za svoj rad;
- Želite da vidite suštinske promene u Vašoj lokalnoj zajednici.
Postanite član/ica NARNS-a popunjavanjem pristupnog formulara. Prijavite se ovde »
Članstvo je besplatno, a prijavom dobijate mogućnost da steknete nova znanja i uvide o obrazovanju 21. veka, uključujući domaća i istraživanja stranih autora u oblasti obrazovanja, priliku da se informišete o tome šta rade drugi učesnici u procesu obrazovanja, uspostavite saradnju, razmenite mišljenja, nedoumice i ideje (forumi), postavite pitanja obrazovnim stručnjacima, pokrenete zajedničke akcije i projekte i zajednički konkurišete za sredstva kod donatora.
Razumemo vašu strepnju. Roditelji nekad ispoljavaju preteranu brigu oko minornih stvari. Morate poći od toga da:
- Mnogi roditelji danas imaju preterano zaštitnički odnos prema deci, vođeni najboljom namerom a nesvesni da prezaštičenost nije dobra ni za njihovo dete, niti za njih kao roditelje.
- Mnogi roditelji ne znaju ono što vi znate, a to je da boravak napolju ima važnost za učenje i razvoj dece ne samo zbog „boravka na svežem vazduhu”, već zato što pruža mogućnosti za aktivnosti koje su ključne za razvoj i učenje dece, a to su:
- Fizičko kretanje i aktivnosti kojima se podupire razvoj motorike i koordinacije što je direktno povezano i podupire intelektualni i emocionalni razvoj deteta;
- Takozvane „razumno rizične” aktivnosti (penjanja, savladavanja prepreka, veranje, balansiranje…) koje su za decu izazovne i podupiru detetov razvoj samokontrole, tolerantnosti na frustracije, preuzimanje inicijative i odgovornosti, prihvatanje pravila, saradnju. To su upravo, kako istraživanja potvrđuju, ključni kapaciteti pripremljenosti za školu i celoživotnog učenja;
- Tzv. „prljave aktivnosti” (sa zemljom, peskom, lišćem, barama…) kao prilikom za multisenzorno istraživanje, eksperimentisanje i učenje.
- Pokrenuti komunikaciju sa roditeljima na temu značaja aktivnosti napolju. Informisati ih, na roditeljskom sastanku sa provokativnom temom „Zašto je boravak napolju najbolja priprema za školu”, o gore navedenim postavkama. Sastanak možete pripremiti u saradnji sa kolegama i stručnom službom. To ujedno može biti prilika da proširite i vlastita znanja i dobijete ideje za veće korišćenje prostora van sobe u radu sa decom. Ilustrovati postavke fotografijama i klipovima sa interneta dobrih primera iz različitih predškolskih programa na kojima su prikazane rizične i prljave aktivnosti sa decom kao i fotografijama iz prošlih vremena kada je modrica na kolenu bila znak „normalnog i srećnog detinjstva”. Pričati sa roditeljima o strahovima i otporima, šta ih uzrokuje i kako ih prevazići.
- Ilustracijama i informacijama na oglasnoj tabli i lecima i porukama kontinuirano potkrepljivati ovu temu.
- Dogovoriti sa roditeljima kodeks oblačenja – praktične, udobne, lake za održavanje stvari, a ne „paradne” i objasniti zašto je to važno za učenje i razvoj dece.
- Idealno bi bilo imati kabanice, gumene čizme i plastične kecelje koje stoje u vrtiću – razgovarati sa roditeljima o mogućim akcijama (pravljenja, prikupljanja sredstava, nalaženja sponzora…) kojima bi se to obezbedilo.
- Pokrenuti projekat preuređenja dvorišta vrtića: upoznati se na internetu sa savremenim tendencijama i dobrim primerima (videćete da mnoga rešenja ne zahtevaju puno finasijskih sredstava i ne svode se na skupe opreme); konsultovati se sa roditeljima i decom kako bi i zašto trebalo da izgleda dvorište; zajednički osmisliti akcije i aktivnosti vezane za preuređenje dvorišta.
Zaista se često preteruje sa korišćenjem tuđica. Ima mnogo naših reči i izraza koji sasvim odgovaraju tim zvučnim stranim nazivima. Ne mora se npr. govoriti eksterna evaluacija kad naše reči spoljašnje vrednovanje kazuju isto.
Stvar, međutim, nije uvek tako jednostavna. Ne možemo ovde da navedemo sve primere, ali možemo da skrenemo pažnju da nije svaka upotreba stranih reči neopravdana i neumesna. Podsetimo da se, ne tako davno, školski predmet nije zvao geografija nego zemljopis, ni matematika nego račun.
Nisu to jedini primeri. Reči plan i program (koje, uzgred, ponekad i sami nastavnici pogrešno upotrebljavaju koristeći ih kao sinonime), tako odomaćene u svakodnevnom školskom govoru, uopšte nisu srpske reči, kao što srpske reči nisu ni nazivi velikog broja školskih predmeta.
U svetu se izuzetno brzo razvija nauka o obrazovanju, koja uspostavlja svoju terminologiju i čija se terminologija koristi na internacionalnom planu. Za jedan njen deo neće moći da se iznađu srpske reči, kao što se već desilo u nizu starijih nauka. Ali to ne znači da ne treba uložiti svaki napor da se, gde god je to moguće, pronađu i u javnom govoru, pisanom i usmenom, koriste srpske reči.
Mrzovolja koju nekad osećamo pred preteranom i nepotrebnom upotrebom stranih izraza ne bi nikako smela da bude razlog da zatvorimo oči i za njihovo značenje i smisao koji, u najvećem broju, označavaju ono što su potrebne i poželjne promene u kvalitetu našeg obrazovanja.
Stvar, međutim, nije uvek tako jednostavna. Ne možemo ovde da navedemo sve primere, ali možemo da skrenemo pažnju da nije svaka upotreba stranih reči neopravdana i neumesna. Podsetimo da se, ne tako davno, školski predmet nije zvao geografija nego zemljopis, ni matematika nego račun.
Nisu to jedini primeri. Reči plan i program (koje, uzgred, ponekad i sami nastavnici pogrešno upotrebljavaju koristeći ih kao sinonime), tako odomaćene u svakodnevnom školskom govoru, uopšte nisu srpske reči, kao što srpske reči nisu ni nazivi velikog broja školskih predmeta.
U svetu se izuzetno brzo razvija nauka o obrazovanju, koja uspostavlja svoju terminologiju i čija se terminologija koristi na internacionalnom planu. Za jedan njen deo neće moći da se iznađu srpske reči, kao što se već desilo u nizu starijih nauka. Ali to ne znači da ne treba uložiti svaki napor da se, gde god je to moguće, pronađu i u javnom govoru, pisanom i usmenom, koriste srpske reči.
Mrzovolja koju nekad osećamo pred preteranom i nepotrebnom upotrebom stranih izraza ne bi nikako smela da bude razlog da zatvorimo oči i za njihovo značenje i smisao koji, u najvećem broju, označavaju ono što su potrebne i poželjne promene u kvalitetu našeg obrazovanja.